Консоцијализам као минимални стандард нормативне политичке теорије
Sažetak
Политичка теорија тежи да артикулише шта правда захтева под идеалним (или готово идеалним) условима. Међутим, у дубоко подељеним друштвима, где је сама структура заједничког грађанства упитна, такве тежње могу скренути пажњу са хитнијих питања: који облици политичког поретка су морално прихватљиви под ограничењима? Шта чини крхки мир нормативно одбрањивим када је консензус ван домашаја? Централни аргумент овог чланка је да консоцијализам, задржавајући свој примарни фокус (институционални инжењеринг), треба да буде препознат и као облик минималне нормативне теорије. Механизми консоцијализма – подела власти, међусобни вето, сегментна аутономија – одраз су не само прагматичног компромиса већ у себи садрже и морално резоновање утемељено у плурализму вредности, недоминацији и миру као неопходном предуслову за правду. Ваља признати да су критичари суштински у праву када указују на ограничења консоцијализма у погледу учвршћивања елите и демократског дефицита. Mеђутим, ова критика претпоставља да консоцијализам тежи да постигне исте идеале као либерална или делиберативна демократија. Сасвим супротно, овај рад показује да су амбиције консоцијализма далеко скромније, и управо ту лежи и његова снага – консоцијализам је погоднији у дубоко подељеним друштвима где теорије вишег реда доживљавају неуспехе. Дакле, уместо да одбацимо консоцијализам као постполитички или морално дефицитан, ми га препознајемо као теорију ограничене легитимности која даје приоритет инклузији и обуздавању конфликата у односу на трансформацију. Другим речима, у друштвима где постоји опасност од грађанског рата или ауторитарне доминације, минимални морал консоцијализма је не само одбрањив већ и неопходан. Преобликовањем консоцијализма као референтне тачке за нормативну теорију, проширујемо обим политичке филозофије како бисмо укључили неидеалне услове, али и постављамо тест политичкој теорији који нам говори како изгледа праведно друштво онда када правда мора почети са преживљавањем.
Reference
Berlin, I. (1961). Does political theory still exist? In: P. Laslett & W. G. Runciman (Eds.), Politics, Philosophy, and Society (pp. 143–172). Oxford: Blackwell.
Berlin, I. (1969). Two concepts of liberty. In: I. Berlin, Four Essays on Liberty (pp. 118–172). Oxford: Oxford University Press.
Bogaards, M. (2019). Consociationalism and centripetalism: Friends or foes? Swiss Political Science Review, 25(4), 519–537. https://doi.org/10.1111/spsr.12371
Bogaards, M., Helms, L., & Lijphart, A. (2019). The importance of consociationalism for twenty-first century politics and political science. Swiss Political Science Review, 25(4), 341–356. https://doi.org/10.1111/spsr.12384
Boynton, G. R., & Kwon, W. H. (1978). An analysis of consociational democracy. Legislative Studies Quarterly, 3(1), 19–45. https://doi.org/10.2307/439677
Buckler, S. (2010). Normative theory. In: D. Marsh & G. Stoker (Eds.), Theory and Methods in Political Science (3rd ed.) (pp. 156–180). Houndmills: Palgrave Macmillan.
Habermas, J. (1990). Moral Consciousness and Communicative Action. Cambridge, MA: MIT Press.
Habermas, J. (1996). Between Facts and Norms: Contributions to a Discourse Theory of Law and Democracy. Cambridge, MA: MIT Press.
Horowitz, D. L. (1991). A Democratic South Africa? Constitutional Engineering in a Divided Society. Berkeley: University of California Press.
Horowitz, D. L. (2004). Some realism about constitutional engineering. In: A. Wimmer, R. Köchler, & J. Goldstone (Eds.), Facing Ethnic Conflicts: Toward a New Realism (pp. 245–257). Lanham, MD: Rowman & Littlefield Publishers.
Kopecký, P. (Ed.) (2007). Political Parties and the State in Post-Communist Europe. London: Routledge.
Lijphart, A. (1969). Consociational democracy. World Politics, 21(2), 207–225. https://doi.org/10.2307/2009820
Lijphart, A. (1977). Democracy in Plural Societies: A Comparative Exploration. New Haven, CT: Yale University Press.
Lijphart, A. (2008). Thinking About Democracy: Power Sharing and Majority Rule in Theory and Practice. London – New York: Routledge.
Lorwin, V. (1975). Belgium: Conflict and compromise. In: K. D. MacRae (Ed.), Consociational Democracy (pp. 179–206). Toronto: McLelland and Stewart.
Mouffe, C. (2005). On the Political. London – New York: Routledge.
Papagianni, K. (2008). Power Sharing, Transitional Governments and the Role of Mediation. Geneva: HD Centre for Humanitarian Dialogue.
Pogge, T. (2007). John Rawls: His Life and Theory of Justice. Oxford – New York: Oxford University Press.
Rawls, J. (1999). A Theory of Justice (Rev. ed.). Cambridge, MA: Belknap Press of Harvard University Press.
Scharding, T. K., & Warren, D. E. (2024). When are norms prescriptive? Understanding and clarifying the role of norms in behavioral ethics research. Business Ethics Quarterly, 34(2), 331–364. https://doi.org/10.1017/beq.2023.11
Semenov, A. (2020). Kosovo: A silent European consensus. International Studies, 57(4), 375–390. https://doi.org/10.1177/0020881720962939
Steiner, J. (1975). The principles of majority and proportionality. In: K. D. MacRae (Ed.), Consociational Democracy (pp. 63–70). Toronto: McLelland and Stewart.
Семенов, А. (2022). У одбрану политичке филозофије. Зборник Матице српске за друштвене науке, 183, 347–359. https://doi.org/10.2298/ZMSDN2283347S
Detalji u vezi sa uređivačkom politikom, uključujući i autorska prava, dostupni su na sajtu SCIndeks.
http://scindeks.ceon.rs/journalDetails.aspx?issn=0354-3293