ИЗУЗЕЦИ ОД ИМУНИТЕТА У МЕЂУНАРОДНОМ КРИВИЧНОМ ПРАВУ

Sažetak

У раду се анализира институт изузетака од имунитета у међународном кривичном праву.

Након што се прегледно прикаже структура института, његове поделе и дејство појединих његових врста, рад прелази на саме изузетке. Након детаљнијег прегледа научних ставова о овом питању и релативно исцрпног навођења правне праксе држава које су о њему одлучивале, рад се осврће на критику сваког од ових изузетака.

Релативно широко у науци прихваћен изузетак од имунитета ratio materie у виду врсте кривичних дела за које се суди трпи сасвим приговоре да природа аката међународних кривичних дела тешко може да буде таква да се они врше у приватном својству. Правна пракса држава која се, углавном, око овог питања креће у супротном правцу од науке, говори да су судије далеко више оптерећене одговорношћу за последице својих одлука него научници. Главни изузетак од имунитета ratio persone у виду врсте суда који суди за неко дело је углавном непроверљив у пракси јер, са изузетком Међународног кривичног суда, других кривичних судова који су „међународни“ нема. Истовремено, члан 98. Римског статута сведочи да сам Међународни кривични суд не доживљава свој положај као недодирљив и надређен, и да његово увођење апсолутних изузетака од имунитета јесте само уговорног карактера.  

У закључку аутори дају оцену будућности института изузетака од имунитета повезујући га са два темељна криминалнополитичка начела међународног кривичног права, начела некажњавања за међународна кривична дела и начела суверене једнакости држава у одржавању међународних односа. Како је међународно кривично право далеко више подложно криминалнополитичким интересима у свом битисању и оживљавању од унутрашњих кривичноправних поредака, пажљиви посматрач изградње међународних односа може наслутити да ће у будућност овај институт изузетака од имунитета изгубити на значају односно да ће сами имунитети доживети своју прво практичну, а затим и научну ренесансу.