Протомајстор фресака у параклису Светих Бесребреника у Ватопеду (1365/1366–1368)
Sažetak
У најновије време у научној литератури је публикована фреска Светог Јована Златоустог из централне апсиде параклиса Светих Бесребреника у Ватопеду, која припада првобитном слоју живописа из времена оснивања параклиса и његовог ктитора, серског деспота Јована Угљеше (1365–1371). Квалитетна савремена фотографија фреске Светог Јована Златоустог пружа могућност вишестране анализе. Из истраживања иконографије наведене фреске и натписа на њој, односно њеним поређењем са одговарајућим фрескама у манастиру Андреашу, а посебно са фреском истог светитеља у тој цркви, произилази да је фреску Светог Јована Златоустог у ватопедском параклису насликао митрополит Јован Зограф. Истраживања у овом раду доводе такође до закључка да је исти сликар који ју је извео насликао и представу Христа Агнеца изнад олтарског прозора, ликове арханђела Михаила и Гаврила који се клањају Богородици у конхи апсиде, као и првобитну фигуру Светог Григорија Богослова поред Светог Јована Златоустог и првобитну ктиторску композицију са ликом деспота Јована Угљеше у припрати. Готово све првобитне фреске ове мале, али веома важне цркве у ватопедској светињи биле су премазане 1847. године и тако постале недоступне очима стручњака. Иако је број фресака које је митропoлит Јован Зограф извео у овом сликаном светогорском ансамблу невелик, оне имају изузетну уметничку вредност и посебан значај, будући да померају сазнања о времену деловања митрополита Јована Зографа, сведочећи да је он већ почетком друге половине шездесетих година XIV века био увелико оформљен, искусан и афирмисан уметник. Такође, оне показују да су припадници династије Мрњавчевића већ од тог времена познавали овог еминентног сликара и ангажовали га за потребе украшавања својих задужбина. У раду је извршено и прецизније датовање фресака параклиса: првобитна ктиторска фреска деспота Јована Угљеше, за коју је, између осталог, основано изнето мишљење да је очувана испод новог слоја, и која је најпре насликана, датована је у време 1365/1366, а првобитне фреске у беми централне апсиде, насликане непосредно након ње, датоване су у време 1366–1368. године.
Reference
Бабић, Г. (1987). Краљева црква у Студеници. Београд: Просвета – Републички завод за заштиту споменика.
Бабић Ђорђевић, Г. и Ђурић, В. Ј. (1982). Полет уметности. У: Ј. Калић (ур.), Историја српског народа, Књ. 2, Доба борби за очување и обнову државе (1371–1537) (стр. 144–191). Београд: Српска књижевна задруга (= Ђурић, В. Ј. и Бабић Ђорђевић, Г. (1997). Полет уметности. У: В. Ј. Ђурић и Г. Бабић Ђорђевић (прир.), Српска уметност у средњeм веку. Књ. 2, XIV–XVI век. Београд: Српска књижевна задруга).
Габелић, С. (1998). Манастир Лесново. Историја и сликарство. Београд: Стубови културе.
Гавриловић, А. (2018). Црква Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршији. Београд: Манастир Пећка патријаршија.
Гавриловић, А. (2019). Култ римског папе Светог Силвестра Првог у српским земљама од 1166. до 1459. године. Црквене студије, 16, 501–519.
Ђорђевић, И. (1994). Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића. Београд: Филозофски факултет.
Ђурић, В. (1961). Фреске црквице св. Бесребреника деспота Јована Угљеше у Ватопеду и њихов значај за испитивање солунског порекла ресавског живописа. Зборник радова Византолошког института, 7, 125–138.
Ђурић, В. Ј. (1969). Радионица митрополита Јована зографа. Зограф, 3, 18–33.
Ђурић, В. Ј. (1975). Византијске фреске у Југославији. Београд: Издавачки завод Југославије.
Ђурић, В. Ј. (1978). Уметност. У: В. Ј. Ђурић (ур.), Хиландар (стр. 56–130). Београд: Републички завод за заштиту споменика културе Србије – Југословенска ревија.
Ђурић, В. Ј. (1991). Сопоћани. Београд–Приштина: Просвета – Републички завод за заштиту споменика културе – Јединство.
Ђурић, В. Ј. (1995). Историографско-мемоарска белешка о уметничком пореклу ресавских сликара. У: М. Пантић (ур.), Манастир Ресава: Историја и уметност (стр. 25–36). Деспотовац: Народна библиотека Ресавска школа.
Живковић, М. (2019). Најстарије зидно сликарство Богородичине цркве у Студеници и његова обнова у XVI веку (необјављена докторска дисертација). Филозофски факултет, Београд.
Заров, И. (2009). Портрети и натписи во олтарскиот простор и наосот на Св. Богородица Перивлепта во Охрид. Патримониум, 3–4, 55–82.
Јевтић, А. (2009). Христос Нова Пасха. Божанствена литургија. Свештенослужење, Причешће, заједница богочовечанског тела Христовог. Београд–Требиње: Свети манастири Хиландар, Острог, Тврдош.
Јокић Стаменковић, Д. (2022, 1. октобар). У Грчкој откривена фреска породице цара Душана. Политика. https://www.politika.rs/scc/clanak/519308/freska-car--dusan-grcka-otkrice-dimitrije-markovic
Кораћ, Д. (1992). Света Гора под српском влашћу (1345–1371). Зборник радова Византолошког института, 31, 1–199.
Марковић, М. (2015). Свети Никита код Скопља. Задужбина краља Милутина. Београд: Службени гласник – Филозофски факултет, Институт за историју уметности.
Марковић, М. (2016). Србија у Византији – ктиторска делатност српских задужбинара на подручју Ромејског царства. У: Д. Поповић и Д. Војводић, (ур.), Сакрална уметност српских земаља у средњем веку (стр. 57–73). Београд: Српски комитет за византологију – ЈП Службени гласник – Византолошки институт САНУ.
Миљковић, Б. (2013). Кружни постриг у православној цркви (στρογγύλη κουρὰ, παπαλήθρα, свещеничьско гоумьнце. Зборник радова Византолошког института, 50, 987–1002.
Петковић, В. (1950). Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа. Београд: Научна књига.
Поповић, Б. В. (1995). Програм живописа у олтарском простору. У: В. Ј. Ђурић (ур.), Зидно сликарство манастира Дечана. Грађа и студије (стр. 78–97). Београд: Српска академија наука и уметности.
Радојчић, С. (1955). Споменици манастира Хиландара. Зборник радова Византолошког института, 3, 163–193.
Суботић. Г. и Јер. Јустин (2024). Јован Угљеша. Христољубиви Деспот Сера (1365–1371). Света Гора: Светогорска библиотека манастира Симонопетре.
Тодић, Б. (2005). Заједница светих и верних. У: Б. Тодић и М. Чанак Медић (ур.), Манастир Дечани (стр. 410–435). Београд–Дечани: Музеј у Приштини (са измештеним седиштем), Центар за очување наслеђа Косова и Метохије – Mnemosyne – Српски православни манастир Дечани.
Тодић, Б. (2013). Јован (II). У: Б. Тодић (прир.), Српски сликари: од XIV до XVIII века, књ. 1 (стр. 253–255). Нови Сад: Платонеум.
Томић Ђурић, М. (2016). Ново краљевство на југу – ликовно стваралаштво у држави Мрњавчевића. У: Д. Војводић и Д. Поповић (ур.), Сакрална уметност српских земаља у средњем веку (стр. 367–379). Београд: Српски комитет за византологију – Службени гласник – Византолошки институт САНУ.
Фокин, А. Р., Зайцев, Д. В., Королёв, А. А., Ченцова, В. Г., Турилов, А. А., Лукашевич, А. А. и Маханко, М. А (2010). Иоанн Златоуст. Часть II. Православная энциклопедия, 24, 200–250.
Babić, G., & Walter, Ch. (1976). The inscriptions upon liturgical rolls in Byzantine apse decoration. Révue des études byzantines, 34, 269–280.
Demus, O. (1960). Two Palaeologan mosaic icons in the Dumbarton Oaks Collection. Dumbarton Oaks Papers, 14, 89–119.
Djurić, V. J. (1998). Les portraits des Serbes dans le monastère de St.-Jean Prodrome au Mont Ménécée. In: Μ. Παρχαρίδου Αναγνώστου (επιμ.), Οι Σέρρες και η περιοχή τους από την αρχαία στη μεταβυζαντινή κοινωνία. ΙΙ. Διεθωές συνέδριο: Σέρρες 29 Σεπτεμβρίου – 3 Οκτωβρίου 1993. Πρακτικά (σελ. 399–405). Θεσσαλινίκη: Δήμος Σερρών.
Đurić, V. J. (1972), La peinture murale de Resava. Ses origines et sa place dans la peinture byzantine. In: В. Ј. Ђурић (Ed.), Моравска школа и њено доба (pp. 277–291). Београд: Филозофски факултет, Одељење за историју уметности.
Gavrilović, A. (2011). On some unidentified figures in the wall paintings of the church of the Virgin Hodegetria in Peć. Niš i Vizantija, 9, 349–357.
Kyriakoudis, Е. N. (1997). The Morava School and the art of Thessaloniki in the light of new data and observations. Zograf, 26, 95–106.
Maguire, H. (1996). The Icons of Their Bodies. Saints and Their Images in Byzantium. Princeton, NJ: Princeton University Press.
Prolović, J. (1997). Die Kirche des Heiligen Andreas an der Treska: Geschichte, Architektur und Malerei einer palaiologenzeitlichen Stiftung des serbischen Prinzen Andreaš. Wien: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften.
Καλαϊτζίδης, Σ. Ε. (2019). Τρισδιάστατη αποτύπωση του Ιερού Ναού Αγίων Αναργύρων της Ιεράς Μονής Βατοπαιδίου. Θεσσαλονίκη 2019 (Αριστοτέλειο Πανεπιστήμιο Θεσσαλονίκης, Μεταπτυχιακή Διπλωματική Εργασία).
Σίσιου, Ι. (2022). Η καλλιτεχνική σχολή της Καστοριάς κατά τον 14ο αιώνα. Καστοριά: Ι. Σίσιου.
Σούμποτιτς, Γκ., & Ιερ. Ιουστίνος. (2022). Εικόνες και τεκμήρια. In: Γκ. Σούμποτιτς & Ιερ. Ιουστίνος (επιμ.), Ιωάννης Ούγκλεσης. Ο φιλόχριστος δεσπότης των Σερρών. Αφιέρωμα στα 650 χρόνια από τη μάχη του Έβρου (1371–2021) (σελ. 35–103). Άγιον Όρος: Αγιορειτική βιβλιοθήκη της Μονής Σιμωνόπετρας.
Τσιγαρίδας, Ε. Ν. (1996). Οι τοιχογραφίες του Παρεκκλησίου των Αγίων Αναργύρων, In: Ιερά Μεγίστη Μονή Βατοπαιδίου (επιμ.), Παράδοση. Ιστορία. Τέχνη. Τόμος Α (σελ. 280–284). Άγιον Όρος: Ιερά Μεγίστη Μονή Βατοπαιδίου.
Τσιτουρίδου, Α. (1986). Ο ζωγραφικός διάκοσμος του Αγίου Νικολάου Ορφανού στη Θεσσαλονίκη. Θεσσαλονίκη: Κέντρο Βυζαντινών Ερευνών.
Detalji u vezi sa uređivačkom politikom, uključujući i autorska prava, dostupni su na sajtu SCIndeks.
http://scindeks.ceon.rs/journalDetails.aspx?issn=0354-3293