Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu

Начело непосредности у скраћеном кривичном поступку према ЗКП Србије из 2011. године (други део: персонални и временски сегмент непосредностти)

2025-11-26T11:10:29+01:00

У фокусу овог рада су персонални и временски сегмент начела непосредности у скраћеном поступку према ЗКП Србије из 2011. године. Од правила о незаменљивости судија постоје два изузетка у општем поступку, која се сходно примењују и у скраћеној процесној форми. Одредба чл. 507, ст. 3 ЗКП је једина посебна одредба везана за персонални судски сегмент непосредности, која је резервисана искључиво за скраћени поступак, и то у функцији његовог јачања.

У скраћеном поступку постоје два специфична одступања од правила о обавезном присуству оптуженог на главном претресу, док су преостала два могућа на основу сходне примене одредаба општег поступка. Суђење недошавшем и одбеглом оптуженом није у супротности са чл. 33, ст. 4 Устава Републике Србије, нити са међународним правним документима. За разлику од општег кривичног поступка у коме се безизузетно захтева присуство овлашћеног тужиоца на главном претресу, у скраћеном поступку постоји један оправдан изузетак од тог правила, из разлога процесне целисходности.

Временски сегмент начела непосредности је боље заштићен у скраћеној процесној форми. О томе сведочи законска смерница да се главни претрес у скраћеном поступку по могућности доврши без прекидања, као и немогућност продужења законског рока за изрицање, објављивање и писмену израду пресуде.

Аутор закључује да је највеће ограничење начела непосредности у скраћеном поступку везано за персонални страначки сегмент, док му највећу подршку пружа његов временски сегмент. Тиме се постиже да ово начело у скраћеном поступку на својеврстан начин балансира између захтева за његовим оживотворењем и захтева за његовим ограничењем, ради промовисања идеје ефикасности.

ИЗУЗЕЦИ ОД ИМУНИТЕТА У МЕЂУНАРОДНОМ КРИВИЧНОМ ПРАВУ

2025-11-26T11:10:29+01:00

У раду се анализира институт изузетака од имунитета у међународном кривичном праву.

Након што се прегледно прикаже структура института, његове поделе и дејство појединих његових врста, рад прелази на саме изузетке. Након детаљнијег прегледа научних ставова о овом питању и релативно исцрпног навођења правне праксе држава које су о њему одлучивале, рад се осврће на критику сваког од ових изузетака.

Релативно широко у науци прихваћен изузетак од имунитета ratio materie у виду врсте кривичних дела за које се суди трпи сасвим приговоре да природа аката међународних кривичних дела тешко може да буде таква да се они врше у приватном својству. Правна пракса држава која се, углавном, око овог питања креће у супротном правцу од науке, говори да су судије далеко више оптерећене одговорношћу за последице својих одлука него научници. Главни изузетак од имунитета ratio persone у виду врсте суда који суди за неко дело је углавном непроверљив у пракси јер, са изузетком Међународног кривичног суда, других кривичних судова који су „међународни“ нема. Истовремено, члан 98. Римског статута сведочи да сам Међународни кривични суд не доживљава свој положај као недодирљив и надређен, и да његово увођење апсолутних изузетака од имунитета јесте само уговорног карактера.

У закључку аутори дају оцену будућности института изузетака од имунитета повезујући га са два темељна криминалнополитичка начела међународног кривичног права, начела некажњавања за међународна кривична дела и начела суверене једнакости држава у одржавању међународних односа. Како је међународно кривично право далеко више подложно криминалнополитичким интересима у свом битисању и оживљавању од унутрашњих кривичноправних поредака, пажљиви посматрач изградње међународних односа може наслутити да ће у будућност овај институт изузетака од имунитета изгубити на значају односно да ће сами имунитети доживети своју прво практичну, а затим и научну ренесансу.

МАРКО АУРЕЛИЈЕ – ИДЕЈЕ ПОСЛЕДЊЕГ ВЕЛИКОГ СТОИКА КАО ОСЛОНАЦ РАЗЛИЧИТИХ ПРИРОДНОПРАВНИХ УЧЕЊА

2025-11-26T11:10:30+01:00

У литератури су мишљења о Марку Аурелију веома различита. Она се крећу од аутора који Марку Аурелију у потпуности негирају статус стоичког филозофа, преко оних умеренијих, који га виде првенствено као цара коме је стоичка филозофија била само лична (животна) филозофија, до оних који га доживљавају као последњег истакнутог стоика.

Због тога се на почетку рада испитује оправданост обележавања Аурелија као цара-филозофа. Аутор настоји да Аурелија позиционира првенствено као филозофа, а тек на другом месту као императора.

Централни део рада је посвећен анализи утицаја мисли Аурелија на каснију природноправну мисао. Аутор налази да су његове идеје делимично реципиране (и коришћене у мери у којој одговарају) од стране различитих, чак и супротстављених природноправних учења (хришћанског и рационалистичког). У тој чињеници аутор налази доказ да је Аурелије заиста велики стоички филозоф који је у свом учењу успео да направи мост између онога што се на први поглед чини немогућим – вере и разума.

Аутор у раду анализира живот и дело Аурелија, његовe домете у стоичкој филозофији, утицај који је имао како на средњовековно хришћанско природноправно учење, тако и на нововековну рационалистичку природноправну мисао. Аутор нарочито истиче начин на који Марко Аурелије је успевао да помири непомирљиво – веру и разум и заузима став да је примереније називати га филозоф-цар.

ИСКЉУЧЕНА ОГРАНИЧЕЊА У ВЕРТИКАЛНИМ СПОРАЗУМИМА У ПРАВУ КОНКУРЕНЦИЈЕ

2025-11-26T11:10:30+01:00

Искључена ограничења су регулисана чл. 5 Уредбе о примени члана 101(3) Уговора о функционисању Европске уније на категорије вертикалних споразума и усаглашених пракси. Искључена ограничења у вертикалним споразумима представљају посебну врсту вертикалних ограничења, која уколико постоје у споразуму не могу бити изузета од забране рестриктивних споразума. О искљученом ограничењу можемо говорити када споразум садржи обавезу неконкурисања за коју је наведеном уредбом прописано да не може уживати погодности групног изузећа.

Предмет анализе у раду је правно регулисање искључених ограничења у праву конкуренције Европске уније. Будући да искључена ограничења подразумевају постојање обавезе неконкурисања, у раду је појмовно одређена обавеза неконкурисања и њени појавни облици.

СЛУЧАЈ БАЦАЧА КОПЉА У ЕВРОПСКОЈ ПРАВНОЈ ТРАДИЦИЈИ

2025-11-26T11:10:30+01:00

Један дечак је погинуо погођен копљем на пољу на којем су младићи вежбали бацање копља. Овај случај се први пут спомиње у античкој Грчкој код софиста Протагоре и Антифонта (5. век п.н.е.). Римски познокласични правник Улпијан (2. век н.е.) износи готово идентичну чињеничну ситуацију с том разликом што је усмрћени дечак роб. Та околност ће битно утицати на правну квалификацију догађаја. Случај је с више детаља поновљен и у Јустинијановом уџбенику Институције. Посредством Јустинијанове кодификације (6. век), он постаје предметом коментара и дискусије у средњем и новом веку. С тим у вези настају различите теорије о кривици, штети, противправности, узрочности. Пример смртног исхода приликом игре или вежбе бацања копља користио се посебно у расправи о нехатном убиству, о одговорности за штету насталу приликом игре. Посебно је важно било питање правног значаја кривице оштећеног и његовог доприноса штетном догађају.

ПРАВО НА ЉУДСКО ДОСТОЈАНСТВО И ЛУТАЊА УСТАВНОГ СУДА СРБИЈЕ

2025-11-26T11:10:30+01:00

Људско достојанство је у Србији конституционализовано као уставна вредност, као посебно људско право, али и као сегмент појединих људских права. Осим што је проширена сфера конституционализовања људског достојанства, каталог људских и мањинских права започиње управо правом на људско достојанство. Та чињеница сведочи о посебном значају тог права. Ипак, право на људско достојанство је и даље на маргини научно-истраживачких подухвата у Србији. Уједно, Уставни суд није конзистентан у развијању уставносудске доктрине права на људско достојанство. Не само да се његово становиште радикално променило, већ се у претежнијем броју тих предмета Уставни суд само декларативно позивао на право на људско достојанство не одређујући ближе шта је садржина тог права. Недоследност Уставног суда има за последицу несигурност у вези са домашајем тог права, тако да се и после приближно две деценије важења Устава не може са сигурношћу говорити о томе шта чини минимално језгро права на људско достојанство.

Омбудсман/oмбудсманка/омбуд особа или друго – родно осетљива расправа

2025-11-26T11:10:31+01:00

У ери највећих могућности и најширег спектра људских права и слобода, њихова примена постаје све упитнија. Заборавља се да је постојање и остваривање права једног лица ограничено постојањем и остваривањем истог или другог права другог лица. То не значи да су права на било који начин подељена или умањена, већ да носиоци права морају бити свесни да су чланови заједнице у којој су сви једнаки у правима и обавезама.

Један од механизама за успостављање пуне равноправности мушкараца и жена је употреба родно осетљиве терминологије, која се пре свега огледа у употреби именица које су назначене - у женском роду, чиме се спречава дискриминација и ствара утисак и позивају жене да ступе у професије које су традиционално припадале искључиво мушкарцима

У раду се разматра једна таква дебата, која се директно тиче људи који раде у области заштите људских права, и приказује како сами заштитници људских права, али и други правници и лингвисти, гледају на ову суптилну, али значајну језичку промену у означавању овог важног занимања. Такође, у овом раду постављамо нека методолошка питања и указујемо на неке парадоксе који настају при стриктној примени овог (или било ког другог) права и обавезе (овде се мисли на родно осетљиву терминологију).

ПРАВО СТАНОВАЊА НА НЕПОКРЕТНОСТИ КОЈА ЈЕ У СУСВОЈИНИ РОДИТЕЉА КОЈИ НЕ ВРШИ РОДИТЕЉСКО ПРАВО И ТРЕЋЕГ ЛИЦА (ПОРОДИЧНИ ЗАКОН, ЧЛ. 194) – ПРВИ ДЕО –

2025-11-26T11:10:31+01:00

У раду се испитује да ли је, с обзиром на редакцију чл. 194 Породичног закона (ПЗ) и чл. 14–16 Закона о основама својинскоправних односа (ЗОСПО), одлуком суда могуће установити право становања на непокретности у сусвојини родитеља и трећег лица. Док највиша судска инстанца има тенденцију да овакву могућност прихвати, полазећи од тога да она „није искључена Породичним законом“, став ауторки рада је да тиме Врховни суд, с једне стране, учитава у ПЗ нешто што у њему не пише: да се и (су)својина лица које није родитељ може оптеретити правом становања; док, с друге стране, пренебрегава овлашћења која ЗОСПО везује за својство сувласника. На тај начин се сувласнику који није родитељ, до пунолетства детета, ускраћују овлашћења која му по ЗОСПО припадају. Конкретно, сувласнику који није родитељ детета се на тај начин суспендују овлашћење држања, коришћења (употребе и прибирања цивилних плодова), располагања, учешћа у управљању, а фактички и могућност да у свако доба, осим у невреме, захтева деобу сувласничке заједнице. Таквим поступањем, судови, вођени идејом правичности и заштите најбољег интереса детета, практично аброгирају део позитивног права.

У раду се најпре излаже општи режим личне службености право становања. Потом се анализира уређење института habitatio у светлу чл. 194 ПЗ и његов однос према праву на поштовање дома у пракси Европског суда за људска права, с којим се често погрешно поистовећује. Даље се излаже о општем режиму права сусвојине према одредбама ЗОСПО, уз поклањање нарочите пажње питању под којим условима се може установити право становања на непокретности у сусвојини.

Анализа јудикатуре, предлози решења која би се кретала у границама ПЗ и ЗОСПО, те закључак о томе да ли је, поводом конкретног проблема, потребна и пожељна интервенција законодавца, биће изложени у другом делу рада.

ПОДАЦИ О ЛИЧНОСТИ КАО ПРЕДМЕТ УГОВОРА О ИСПОРУЦИ ДИГИТАЛНОГ САДРЖАЈА И ДИГИТАЛНИХ УСЛУГА – ПОЈЕДИНИ АСПЕКТИ

2025-11-26T11:10:31+01:00

Овај рад посвећен је уговорима о испоруци дигиталног садржаја и дигиталних услуга код којих се једна страна обавезује да другој испоручи дигитални садржај или дигиталну услугу, а друга се обавезује да заузврат, уместо исплате одређене своте новца, уступи личне податке. Последњих деценија, са развојем нових технологија, интернета, друштвених мрежа (...) расте и свест о вредности података о личности. Под тиме се не мисли само на значај који ови подаци имају за самог појединца на кога се односе, за заштиту његове личности и приватности, већ и на њихов огроман економски потенцијал у савременом свету због којег се у литератури називају и „важном валутом у новом миленијуму“. Управо је свест о вредности и профиту који субјекти којима потрошачи уступају своје податке остварују на тржишту допринела промени парадигме према којој су се услуге на интернету које су пружане потрошачима уз прикупљање њихових података, попут нпр. отварања налога на друштвеним мрежама сматрале бесплатним. Због тога се у Предлогу Директиве Европске уније о појединим аспектима уговора о испоруци дигиталног садржаја и дигиталних услуга говори о подацима личности као „противчинидби“ коју потрошач даје као накнаду за испоручени дигитални садржај или услугу. Иако се термин „противчинидба“ није нашао у коначном тексту Директиве, неспорно је да уступање података о личности у овим случајевима представља предмет уговора. Специфичност овог предмета отвара, међутим, различита питања попут могућности процене његове вредности, способности за закључење таквог уговора, права која потрошач стиче у случају раскида уговора, утицаја који правила о заштити података о личности имају на допуштеност предмета уговора, односно на пуноважност тако закљученог уговора, последица раскида уговора онда када су достављени подаци о личности. Рад ће бити посвећен појединим од наведених питања и то подацима о личности као противчинидби и питању пословне способности која је потребна за закључење уговора такве садржине.

Predvidljivost i ograničenje ugovorne štete u rimskom pravu

2025-11-26T11:10:31+01:00

Ovaj članak proučava ograničenje odgovornosti za ugovornu štetu u rimskom pravu kako bi ispitao da li je koncept predvidljivosti u ugovornoj šteti formiran u rimskom pravu i kakav je njegov uticaj na razvoj ograničenja odgovornosti za ugovornu štetu u savremenom pravu. Zaključuje se da su rimski pravnici, iako nije postojalo opšte pravilo, u određenim kontekstima raspravljali o ograničenju ugovorne štete i da je postojao nejasan nagoveštaj predvidljive štete kao osnove za ograničenje naknade štete. Rimsko pravo postavilo je temelje za pravično ograničenje ugovorne štete, što je postalo inspiracija za razvoj predvidljivosti i ograničenja odgovornosti u ugovornom pravu modernog doba.

Ератум: Геополитичка позиција НР Кине - стање и перспективе (вол 59, бр.1, стр. 205-225)

2025-12-04T10:57:47+01:00

У раду „Геополитичка позиција НР Кине – стање и перспективе“, објављеном у Зборнику радова Правног факултета у Новом Саду, бр. 1/2025, стр. 205–225, (https://doi.org/10.5937/zrpfns59-56831), дошло је до техничке грешке у навођењу редоследа аутора.

Погрешан редослед је наведен:

• на насловној страници на српском (стр. 205) и енглеском језику (стр. 225),

• у заглављима на парним странама (стр. 206, 208, 210, 212, 214, 216, 218, 220, 222, 224),

• и у садржају свеске (стр. V).

Исправан редослед аутора је:

Љубомир Стајић, Владан Мирковић, Ненад Радивојевић.

Редакција се извињава ауторима и читаоцима због настале грешке.

Zbornik radova Pravnog fakulteta u Novom Sadu

Начело непосредности у скраћеном кривичном поступку према ЗКП Србије из 2011. године (други део: персонални и временски сегмент непосредностти)

ИЗУЗЕЦИ ОД ИМУНИТЕТА У МЕЂУНАРОДНОМ КРИВИЧНОМ ПРАВУ

МАРКО АУРЕЛИЈЕ – ИДЕЈЕ ПОСЛЕДЊЕГ ВЕЛИКОГ СТОИКА КАО ОСЛОНАЦ РАЗЛИЧИТИХ ПРИРОДНОПРАВНИХ УЧЕЊА

ИСКЉУЧЕНА ОГРАНИЧЕЊА У ВЕРТИКАЛНИМ СПОРАЗУМИМА У ПРАВУ КОНКУРЕНЦИЈЕ

СЛУЧАЈ БАЦАЧА КОПЉА У ЕВРОПСКОЈ ПРАВНОЈ ТРАДИЦИЈИ

ПРАВО НА ЉУДСКО ДОСТОЈАНСТВО И ЛУТАЊА УСТАВНОГ СУДА СРБИЈЕ

Омбудсман/oмбудсманка/омбуд особа или друго – родно осетљива расправа

ПРАВО СТАНОВАЊА НА НЕПОКРЕТНОСТИ КОЈА ЈЕ У СУСВОЈИНИ РОДИТЕЉА КОЈИ НЕ ВРШИ РОДИТЕЉСКО ПРАВО И ТРЕЋЕГ ЛИЦА (ПОРОДИЧНИ ЗАКОН, ЧЛ. 194) – ПРВИ ДЕО –

ПОДАЦИ О ЛИЧНОСТИ КАО ПРЕДМЕТ УГОВОРА О ИСПОРУЦИ ДИГИТАЛНОГ САДРЖАЈА И ДИГИТАЛНИХ УСЛУГА – ПОЈЕДИНИ АСПЕКТИ

**Predvidljivost i ograničenje ugovorne štete u rimskom pravu**

Ератум: Геополитичка позиција НР Кине - стање и перспективе (вол 59, бр.1, стр. 205-225)

Predvidljivost i ograničenje ugovorne štete u rimskom pravu