Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu

ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА У УПРАВНОМ СПОРУ

Дејан Вучеттић — 2026-06-01

Значај законитог деловања управе, нарочито када у форми појединачних аката одлучује о правима, обавезама и на закону заснованим интересима појединаца, препознаје и на њему инсистира највиши правни акт - Устав РС, предвиђајући у ст. 2. чл. 198. да: “Законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о правима, обавезама и на закону заснованим интересима подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају није предвиђена другачија судска заштита.” Цитирану уставну одредбу Закон о управним споровима (даље ЗУС) потврђује када циљеве управног спора у чл. 1., дефинише као: „судску заштиту појединачних права и правних интереса“ и „законитост решавања у управним и другим Уставом и законом предвиђеним појединачним стварима.” Из цитираних одредби јасно су уочљиви циљеви и сврха постојања управног спора. Са аспекта циљева, управни спор ваља разумети као целину система примарне и секундарне управно-судске заштите. То имплицира да, уколико се законом дефинисани циљеви не остваре у првој - фази примарне управно-судске заштите, тада “терет” њихове реализације “пада на плећа” секундарне - управно-судске заштите по правним средствима. У томе лежи социјална и правно-политичка релевантност правних средстава у управном спору.

Имајући у виду да важећи ЗУС познаје искључиво ванредна правна средства: Понављање поступка и Захтев за преиспитивање судске одлуке, те да по први пут од доношења првог послератног ЗУС-а у нас (1952), из поступка секундарне управно-судске заштите апсолутно искључује редовни правни лек, тешко је - у јеку опсежних реформи јавне управе, али и оних које управном правосуђу тек предстоје, не размишљати о следећим питањима: Јесу ли матичним законом предвиђена правна средства кадра да обезбеде остварење оних циљева ради којих су у систем управно-судске заштите и унета? Колико су истински делотворна у пракси? Је ли та делотворност на нивоу који оправдава једностепеност управног правосуђа? На концу, одговара ли - у суштинском смислу, заштита која се посредством њих остварује оној коју подразумевају право на делотворно правно средство (чл. 13.) и право на правично суђење (ст. 1. чл. 6.), гарантовани Европском конвенцијом за заштиту људских права.

МЕЂУНАРОДНИ И ЕВРОПСКИ СТАНДАРДИ ДУГОТРАЈНЕ НЕГЕ: КА ОБЛИКОВАЊУ ИЗВЕДЕНОГ СОЦИЈАЛНОГ ПРАВА

Marija Dragićević Đorđević — 2026-06-01

Рад анализира нормативну улогу међународних и европских стандарда у обликовању права на дуготрајну негу. Полази се од чињенице да дуготрајна нега у позитивном међународном праву није формулисана као самостално социјално право, али да се њен правни садржај може извести из ширег корпуса људских права, нарочито права социјалне сигурности. У том контексту разматрају се релевантни универзални стандарди система Уједињених нација и Међународне организације рада, као и европски нормативни оквир развијен у систему Савета Европе и праву Европске уније. Нормативном анализом показује се да се кроз кумулативно дејство ових извора постепено обликују правно обавезујуће позитивне обавезе државе, као и минимално нормативно језгро у области дуготрајне неге, које обухвата обезбеђивање доступних, приступачних, квалитетних и недискриминаторних услуга подршке лицима у стању функционалне зависности. Дуготрајна нега се стога све мање може посматрати као питање искључиво социјалне политике, а све више као изведена правна категорија чији је циљ обезбеђивање достојанственог живота, социјалне укључености и независности лица зависних од туђе неге и помоћи.

ОПШТА ПРАВНА НАЧЕЛА КАО ПЕРЕМПТОРНЕ НОРМЕ МЕЂУНАРОДНОГ ЈАВНОГ ПРАВА

Sanja M. Đorđević Aleksovski — 2026-06-01

У раду се анализира однос између општих правних начела и перемпторних норми (ius cogens) у савременом међународном праву, полазећи од члана 38(1)(в) Статута Међународног суда правде и члана 53 Бечке конвенције о праву међународних уговора. Посебна пажња посвећена је питању да ли општа правна начела, традиционално схваћена као супсидијарни извор права, могу стећи статус норми од којих није допуштено одступање. Најпре се разматра природа и функција општих правних начела, уз разликовање начела изведених из унутрашњих правних система и оних која су инхерентна самом међународноправном поретку. Потом се анализира појам, елементи и правни ефекти перемпторних норми, са посебним освртом на рад Комисије за међународно право и релевантну судску праксу. Централни део рада посвећен је доктринарној расправи о могућности конверзије општих начела у ius cogens норме, при чему се супротстављају аргументи који инсистирају на разликама у њиховој генези и функцији са становиштима која наглашавају материјалне критеријуме, попут нормативног интензитета и универзалне прихваћености. Полазећи од анализе конкретних примера, рад указује да поједине перемпторне норме имају вишеструко порекло и да могу рефлектовати вредности садржане у општим правним начелима. На тој основи развија се концепт трансверзалне хијерархије, према коме ius cogens представља мета-нормативни квалитет који може бити својствен нормама различитог формалног порекла. Закључује се да, иако општа правна начела по правилу задржавају своју допунску функцију, није искључена могућност да одређена начела, под строгим условима, еволуирају у норме највишег хијерархијског ранга, чиме се потврђује вредносна трансформација међународног правног поретка. Трансформација општих начела у ius cogens норме представља пример развоја истински глобалног и вредносно утемељеног правног поретка.

КУЋНИ ЉУБИМЦИ И РАЗВОД БРАКА

Natasa Stojanovic — 2026-06-01

Развод брака је релативно честа појава чије последице погађају не само супружнике, већ и њихово потомство, друге чланове породице, ширу друштвену заједницу, па и кућне љубимце, у власништву брачног пара. Породични закон Републике Србије, иако садржи бројна правила, материјалноправног и процесноправног карактера о разводу брака и његовим последицама, ништа не говори о правној судбини кућних љубимаца разведених супружника, у случају да се они не договоре о томе ко ће преузети бригу о њима, након престанка брака. Да ли кућног љубимца треба, приликом развода брака, третирати као покретну ствар, већ деценијама већински став у теорији и судској пракси у Србији, или као живо биће које, попут човека, може да осети бол, патњу, страх, стрес и панику, што изричито прописује Закон о добробити животиња?У истраживачком процесу, служећи се, у првом реду, упоредно-правним, али и правно-догматским, нормативно-правним и историјско-правним методом, тражимо одговор на постављено питање. Кроз призму законских решења, ставова судова и теоријских схватања у француском, руском, шпанском и америчком праву, осветљавамо савремене тенденције о правној судбини кућних љубимаца после развода брака њихових власника. Истраживање има двојну сврху. С једне стране, циљ је да се српском законодавцу предложе одговарајућа решења која треба да помогну да развод брака протекне што безболније за саме супружнике, али и за њихове кућне љубимце. С друге стране, управо тај предложени правни механизам треба да смањи број напуштених кућних љубимаца као последицу престанка брака разводом.

ТЕОРИЈСКО-ПРАВНО УТЕМЕЉЕЊЕ ПРИВАТНОСТИ У ЈАВНОЈ СФЕРИ

Ivana Simonović — 2026-06-01

У раду се истражује еволуција приватности од класичног права „да се буде остављен на миру” (right to be let alone) до динамичног, вишедимензионалног грађанског субјективног права. Анализујући приватност као кровни појам који штити лични интегритет, аутономију и достојанство, студија категоризује њене различите манифестације кроз интимну, приватну и индивидуалну сферу. Посебно су наглашене информациона приватност и четири слободе (телесна, ментална, информациона и слобода одлучивања), које служе као суштинска заштита од ризика информационо-комуникационих технологија.

Ауторка заступа тезу да заштита података о личности функционише као техничко-правна конкретизација приватности (нарочит практични механизам заштите информационе приватности) у оквиру Опште уредбе о заштити података (GDPR) и националног законодавства. У раду су предочени аргументи у прилог оправданог очекивања приватности и у јавном простору, те средства грађанскоправне заштите од дигиталних повреда, које су често мултипликативне и трајне природе.

Европски акт о слободи медија: развој регулаторног оквира и изазови у примени

Andrej Blagojević — 2026-06-01

Правна регулација медија има кључну улогу у заштити демократије и обезбеђивању правилног функционисања унутрашњег тржишта Европске уније, будући да омогућава слободан проток информација, јача медијски плурализам и умањује ризике од политичког и економског утицаја. Ови циљеви налазе се у самом средишту Европског акта о слободи медија (European Media Freedom Act – EMFA), као првог обавезујућег правног оквира Европске уније посвећеног заштити слободе и плурализма медија. У раду се анализира развој правног оквира медијског права Европске уније и околности које су довеле до усвајања EMFA, као и изазови који се јављају у раној фази његове примене. Посебна пажња посвећена је развоју медијског права Европске уније – од Директиве „Телевизија без граница“, преко Директиве о аудиовизуелним медијским услугама, до пакета DSA/DMA – што илуструје разлоге за усвајање јединственог регулаторног акта у форми уредбе. Анализа пружа преглед кључних регулаторних аспеката Европског акта о слободи медија и разматра изазове који прате његову примену у државама чланицама Европске уније

УГОВОР О КУПОПРОДАЈИ У СРПСКОМ СРЕДЊОВЕКОВНОМ ПРАВУ

Sara Mitić — 2026-06-01

Овај рад пружа свеобухватну анализу уговора о купопродаји у српском средњовековном праву, засновану на широком корпусу правних, дипломатских и обичајноправних извора. Полазећи од дела Теодора Тарановског и Александра Соловјева, истраживање разматра на који је начин уговор о купопродаји функционисао као централни институт приватног права у време Немањића. Иако је средњовековно српско законодавство претежно регулисало јавноправне односе, бројне одредбе Душановог законика, владарске повеље, трговачки уговори са Дубровником и сачуване приватне исправе — пре свега Призренска тапија из XIV века — сведоче о развијеном систему облигационих односа. Рад објашњава битне елементе уговора о купопродаји, права и обавезе уговорних страна и додатне споразуме. Значајна тематска целина рада односи се на утицај византијског права — нарочито Еклоге, Синтагме Матије Властара и Јустинијановог законодавства — на српску средњовековну правну праксу. Иако научници заступају различите ставове о обиму и хијерархији ових утицаја, анализа показује да се српско приватно право средњег века не може правилно разумети без његовог смештања у шири ромејско-византијски правни контекст. Призренска тапија, структурисана по византијским формуларима, представља кључан пример такве рецепције. Комбинујући анализу извора са методолошким принципима које заступа Тарановски — нарочито потребом компаративног приступа у историји права — рад показује да уговор о купопродаји у средњовековној Србији одражава спој домаћег обичајног права и спољних правних утицаја. У закључку се истиче да овај институт не само што осветљава практично функционисање приватног права у средњовековној Србији, већ доприноси и дубљем разумевању шире правне културе и њеног места у европским правним развојима средњег века.

ДАВАЊЕ ЕЛЕКТРОНСКИХ КЊИГА НА ПОСЛУГУ ОД СТРАНЕ ЈАВНИХ БИБЛИОТЕКА У ПРАВУ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Nemanja Janković — 2026-06-01

Јавне библиотеке су у Европској унији означене као значајне установе које омогућавају грађанима приступ уметности, науци и објективним информацијама. У свим државама Европске уније, јавне библиотеке имају привилегован положај због јавне функције коју врше. Вековима је једна од основних услуга које су библиотеке нудиле давање књига на послугу. Последњих неколико деценија, захваљујући процесу масовне дигитализације, електронске књиге постају све популарније међу читаоцима. С тим у вези, појавило се и питање правне дозвољености давања електронских књига на послугу од стране јавних библиотека. Први део рада, посвећен је управо овим питањима: положају јавних библиотека у Европској унији, електронским књигама и праву јавних библиотека да дају књиге на послугу.

Дилему о питању допуштености давања електронских књига на послугу је разрешио Суд правде Европске уније у пресуди Vereniging Openbare Bibliotheken (VOB) из 2016. године, када је Суд донео одлуку да је дозвољено давање електронских књига на послугу, под одговарајућим условима. Затим је Суд правде Европске уније, другом пресудом, Tom Kabinet из 2019. године поставио додатно ограничење када је реч о давању електронских књига на послугу од стране јавних библиотека. У другом делу рада, аутор анализира наведене пресуде Суда правде Европске уније, а затим указује на добре праксе које су успостављене у Краљевини Холандији.

УПОТРЕБА СИЛЕ У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ И ПОВРЕДА МЕЂУНАРОДНОГ УГОВОРА

Kristian Z Kovač — 2026-06-01

Питање односа повреде међународног уговора и употребе силе представља једно од питања које не делује спорно – савремено међународно право не оставља простор за позивање на повреду међународног уговора као на самостални основ за употребу силе. Међутим, рад кроз одабране студије случаја истражује на који начин државе користе позивање на повреду међународних уговора у оквиру своје аргументације приликом образлагања права на самоодбрану, као једног од изузетака од забране употребе силе. Такође, рад анализира да ли се повреда међународног уговора користи од стране Савета безбедности Уједињених нација као елемент аргументације приликом давања овлашћења за употребу силе, као другог изузетка од опште забране. Предмет разматрања су режим забране употребе силе, одредбе међународног уговорног права, као и правила о одговорности држава за међународне противправне акте. Коначно, анализира се доктринарна дебата између екстензивног и рестриктивног тумачења права на самоодбрану у вези са питањем да ли повреда међународног уговора може послужити као ,,окидач” за активирање овог права.

Међународна научна конференција „Правна заштита деце“, Правни факултет Универзитета у Нишу, Ниш, 11. и 12. децембар 2025. године

Maša Smiljana Šović — 2026-06-01