Srpski medicinski časopis Lekarske komore

PREVENCIJA I PRISTUP REŠAVANJU PROBLEMA KOLEBLJIVOSTI PREMA VAKCINACIJI

Christopher A. Reis, Robert M. Jacobson — Sun, 08 Mar 2026 22:28:13 +0100

Kolebljivost prema vakcinaciji odnosi se na odlaganje prihvatanja ili odbijanje vakcina uprkos dostupnosti usluga vakcinacije. Kvalitetno sprovedene studije i klinička ispitivanja koja se razmatraju u ovom radu podržavaju metode kako za prevenciju, tako i za pristup rešavanju problema kolebljivosti prema vakcinaciji. Kliničari bi trebalo da znaju koje su vakcine predviđene za njihove pacijente i da svaki kontakt iskoriste za bavljenje ovim pitanjem. Istraživanja pokazuju da preporuke zdravstvenih radnika povećavaju obuhvat vakcinacijom. Preporuke koje pacijenti doživljavaju kao snažnije imaju jači efekat u povećanju prihvatanja vakcina. Formulisanje preporuka u vidu podrazumevanih pretpostavki pokazalo se efikasnijim nego predstavljanje vakcine razgovorno, kao jedne od opcija za pacijenta. Kada pacijent na snažnu preporuku odgovori kolebanjem, lekar bi trebalo da pacijenta motiviše putem motivacionog razgovora, po mogućstvu primenom procesa poznatog kao „Četiri P“ (engl. four A’s), koji se sastoji iz četiri koraka.

KOVID-19 U TRUDNOĆI: PUTEVI ZDRAVSTVENE ZAŠTITE I IZAZOVI ZDRAVSTVENOG SISTEMA U KAZAHSTANU – KVALITATIVNA STUDIJA

Zhansaya Nurgaliyeva, Nataliya Glushkova — Mon, 16 Mar 2026 07:24:52 +0100

Uvod: Međunarodne studije sprovedene tokom KOVID-19 pandemije pokazale su da su trudnice često nailazile na značajne prepreke u ostvarivanju blagovremene i adekvatne zdravstvene zaštite. Međutim, veliki deo postojećih dokaza potiče iz kvantitativnog nadzora ili iz okruženja sa dobro uspostavljenom digitalnom infrastrukturom i standardizovanim kliničkim protokolima, što možda ne odražava realnost mnogih zdravstvenih sistema u zemljama sa srednjim dohotkom. Cilj ove studije je da se kvalitativno istraže iskustva trudnica i zdravstvenih radnika u vezi sa putevima zdravstvene zaštite kod KOVID-19 oboljenja, uključujući prepoznavanje simptoma, ambulantno lečenje i hospitalizaciju, u gradu Almatiju, u Kazahstanu.

Metode: U ovoj studiji je primenjen kvalitativni, deskriptivni, fenomenološki dizajn kako bi se istražila iskustva trudnica obolelih od KOVID-19 oboljenja i zdravstvenih radnika u domenu organizacije zdravstvene zaštite tokom pandemije. U studiju je uključeno 24 učesnika iz lokalnih domova zdravlja i bolničkih ustanova u gradu Almatiju, u Kazahstanu. Petnaest zdravstvenih radnika i devet trudnica, odnosno porodilja dobrovoljno i anonimno je dalo informisani pristanak za detaljne polustrukturisane intervjue, bilo uživo ili putem konferencijskog video poziva sa bezbednom vezom, u periodu od maja do avgusta 2023. godine.

Rezultati: Zdravstveni radnici su izvestili da je KOVID-19 pandemija značajno izmenila zdravstvenu zaštitu trudnica i porodilja zbog povećanog obima posla, straha od infekcije i prelaska na daljinsku zdravstvenu zaštitu. Neizvesnost u vezi sa kliničkim smernicama specifičnim za trudnoću i standardnim operativnim procedurama (SOP) doprinela je tome da se zdravstveni radnici oslanjanju na opšte protokole i neformalne prakse, dok je odložena hospitalizacija bila povezana sa poricanjem simptoma, strahom od prijema u bolnicu, samolečenjem i sistemskim ograničenjima. Trudnice i porodilje su često pogrešno tumačile KOVID-19 simptome kao simptome povezane sa trudnoćom ili kao znake blagog oblika bolesti, što je dovelo do samolečenja i odlaganja traženja pomoći. Lekarsko praćenje je u velikoj meri bilo nestrukturirano i zasnovano na komunikaciji putem telefona ili poruka. Iskustvo u ostvarenoj zdravstvenoj zaštiti je variralo, od blagovremene kliničke podrške do nedoslednog nadzora i davanja prednosti kućnom lečenju.

Zaključak: Studija pruža detaljan uvid u krhki i fragmentirani put zdravstvene zaštite trudnica obolelih od KOVID-19 u sklopu primarne i bolničke zdravstvene zaštite u Almatiju. Nekoliko prioriteta za jačanje organizacije zdravstvene zaštite za trudnice obolele od KOVID-19 i za buduće javnozdravstvene vanredne situacije uključuju poboljšanje kontinuiteta zdravstvene zaštite, smanjenje kašnjenja u eskaliranju zdravstvene zaštite i unapređenje bezbednosti zdravstvenih usluga za trudnice i porodilje tokom izbijanja zaraznih bolesti.

DEPRESIVNE SMETNJE MEĐU ČLANOVIMA PORODICE KOJI BRINU O PACIJENTIMA U KUĆNOM LEČENJU: PHQ-9 STUDIJA PRESEKA

Nikola Gavrilović — Tue, 10 Mar 2026 20:13:00 +0100

Uvod/Cilj: Porodični negovatelji pacijenata uključenih u kućno lečenje predstavljaju populaciju pod povećanim rizikom za razvoj depresivnih simptoma. Cilj ovog istraživanja bio je da se proceni prisustvo i intenzitet depresivnih simptoma primenom upitnika PHQ-9, kao i da se ispita povezanost između depresivnih smetnji i svakodnevnog funkcionisanja negovatelja.

Metode: Sprovedena je deskriptivno-analitička studija preseka među 77 porodičnih negovatelja pacijenata uključenih u Službu kućnog lečenja Doma zdravlja Subotica, u periodu mart–septembar 2025. godine. Za procenu depresivnih simptoma korišćen je upitnik Patient Health Questionnaire-9 (PHQ-9). U analizi su primenjeni t-test, Mann-Whitney U test, Kruskal–Wallis test i Spearmanov koeficijent korelacije.

Rezultati: Prosečan PHQ-9 skor iznosio je 8,48 ± 6,14. Skor ≥ 10 registrovan je kod 30 (38,9%) ispitanika. Minimalne ili blage simptome imalo je 47 (61,1%) negovatelja. Nije utvrđena statistički značajna razlika u PHQ-9 skoru prema polu (p = 0,423) niti prema primarnoj dijagnozi pacijenta (p = 0,183). U ukupnom uzorku utvrđena je statistički značajna blaga pozitivna korelacija između PHQ-9 skora i subjektivne procene uticaja simptoma na svakodnevno funkcionisanje (r = 0,294; p = 0,009).

Zaključak: Depresivni simptomi su prisutni kod značajnog dela porodičnih negovatelja pacijenata u kućnom lečenju. Intenzitet simptoma povezan je sa većom narušenošću svakodnevnog funkcionisanja, što ukazuje na potrebu sistematskog praćenja mentalnog zdravlja ove populacije.

UTICAJ GEOMETRIJE LEVE KOMORE, ISKAZANE DEBLJINOM INTERVENTRIKULARNOG SEPTUMA I ZADNJEG ZIDA KOMORE, NA ISHOD AKUTNOG ISHEMIJSKOG MOŽDANOG UDARA

Mon, 16 Mar 2026 18:37:14 +0100

Uvod/Cilj: Značajni udeo zdravstvenog opterećenja stanovništva obuhvata akutni moždani udar. Varijable dobijene transtorakalnom ehokardiografijom predstavljaju jasne prediktore ishoda kardioloških oboljenja, ali je i sve više dokaza o njihovom značaju u predviđanju ishoda neuroangioloških oboljenja.

Cilj rada jeste da se dokaže hipoteza da je promena geometrije leve komore iskazana porastom dimenzije zidova leve komore primenljiv marker lošeg ishoda akutnog moždanog udara.

Materijali i metode: Metodologija je bazirana na analizi ultrazvučnih varijabli 167 pacijenata koji su pretrpeli akutni moždani udar ishemijske geneze, uz analizu varijabli modifikovanog Rankin skora definisanog pri otpustu sa lečenja, a kao pokazatelja ishoda bolesti u funkcionalnom smislu.

Rezultati: Rad ukazuje na korelacija između debljine kako interventrikularnog septuma tako i zadnjeg zida leve komore sa jedne i funkcionalnog stanja bolesnika, sa druge strane. Hipoteza se pokazala tačnom, odnosno porastom dijametra interventrikularnog septuma i/ili zadnjeg zida leve komore, raste i mogućnost lošijeg ishoda bolesti.

Zaključak: Oba praćena parametra pokazuju pozitivnu prediktivnu vrednost u odnosu na stepen funkcionalnosti pacijenata pri otpustu.

UČESTALOST METABOLIČKIH POREMEĆAJA I HIPERTENZIJE KOD ŽENA PRE MENOPAUZE I U MENOPAUZI

Mon, 23 Mar 2026 06:50:50 +0100

Uvod/Cilj: Kardiometaboličke bolesti, uključujući diabetes mellitus tip 2 i hipertenziju, među vodećim su uzrocima morbiditeta i mortaliteta u Srbiji. U mlađem životnom dobu prevalenca kardiometaboličkih bolesti veća je kod muškaraca nego kod žena, ali ova prednost postepeno nestaje sa starenjem, posebno u menopauzi, i tada su žene pod većim kardiovaskularnim rizikom.

Cilj našeg istraživanja bio je da ukažemo na učestalost nepromenljivih i promenljivih faktora rizika i njihovu povezanost sa metaboličkim poremećajima i hipertenzijom kod žena pre menopauze i u menopauzi.

Metod: U ispitivanje je bilo uključeno 200 sredovečnih žena: 131 (65,5%) u perimenopauzi, koje su imale tipične znake perimenopauze duže od 6 meseci, i 69 (34,5%) žena u menopauzi, sa odsustvom ciklusa dužim od 12 meseci, starosti između 50 i 59 godina. Pacijentkinje su se javile lekaru na redovan preventivni pregled tokom decembra 2024. godine.

Rezultati: Hipertenzija je statistički značajno učestalija kod žena u menopauzi (84,1%), u odnosu na žene pre menopauze (p < 0,001). Žene u menopauzi su značajno češće imale metaboličke poremećaje, povećanu telesnu masu i gojaznost, i to kod 66,7% ispitanica, kao i veći obim struka kod 63,8% ispitanica (p = 0,003). Nivoi ukupnog holesterola, LDL-holesterola i triglicerida su bili statistički značajno viši kod žena u menopauzi u odnosu na žene pre menopauze (p = 0,002). Diabetes mellitus je statistički značajno učestaliji kod žena u menopauzi, gde je zastupljen kod 27% žena (p = 0,002). Učestalost hipotireoze je statistički značajno veća kod žena pre menopauze (14,7%) u odnosu na žene u menopauzi (4,3%) (hi-kvadrat = 4,905; p = 0,027). Ove dve grupe ispitanica nisu se značajno razlikovale u odnosu na zanimanje, porodični status i faktore rizika, kao što su sedentarne navike, navika pušenja cigareta i porodično opterećenje za oboljevanje od HTA.

Zaključak: Žene u menopauzi su značajno češće imale hipertenziju, gojaznost, dislipidemiju i diabetes melitus 2. Zato su neophodni preventivni pregledi žena u perimenopauzi i menopauzi kako bi se pravovremeni prepoznali i lečili kardiometabolički poremećaji i time sprečile teže kardiovaskularne bolesti.

POVEZANOST LABORATORIJSKIH PARAMETARA SA TOKOM BOLESTI KOD PACIJENATA SA FOLIKULARNIM LIMFOMOM – PETOGODIŠNJE ISKUSTVO JEDNOG CENTRA

Mon, 23 Mar 2026 06:54:51 +0100

Uvod/Cilj: Ne-Hočkinov folikularni limfom predstavlja drugi po učestalosti među ne- Hočkinovim limfomima, odnosno najčešći indolentni limfom. Iako retko, ova bolest može pokazati agresivnost, sklonost ka komplikacijama, ali i rezistentnost na primenjenu terapiju i česte relapse.

Cilj rada je analiza laboratorijskih parametara pacijenata u trenutku postavljanja dijagnoze i njihove povezanosti sa ishodom bolesti, komplikacijama, terapijskim odgovorom i preživljavanjem.

Materijal i metode: U našem centru analizirano je 47 pacijenata kod kojih u periodu od 2018. do januara 2024. godine postavljena dijagnoza folikularnog limfoma. Analizirani su inicijalni laboratorijski parametri krvne slike, parametri hemostaze (PT, aPTT, fibrinogen, D-dimer) kao i biohemijski parametri, dok su u toku bolesti posmatrani terapijski odgovor na prvu terapijsku liniju, preživljavanje bez znakova bolesti, kao i sveukupno preživljavanje.

Rezultati: Parametri krvne slike, kao i većina biohemijskih parametara, nisu pokazali korelaciju sa tokom bolesti. Kompletnu remisiju postizali su pacijenti sa nižim vrednostima LDH (p = 0,029), dok je sveukupno preživljavanje bilo duže kod pacijenata sa nižim vrednostima fibrinogena (p = 0,019), višim procentom monocita (p = 0,007), kao i nižim koncentracijama D-dimera (p = 0,000). Na preživljavanje bez znakova bolesti uticali su niži nivo fibrinogena (p = 0,019), niži nivo D-dimera (p = 0,031), niži nivo LDH (p = 0,019), kao i viši procenat monocita u perifernoj krvi (p = 0,005). Pacijenti sa inicijalno povišenim vrednostima D-dimera imali su PFS 24,50 ± 4,81 meseci, dok su oni sa D-dimerom u granicama referentnih vrednosti imali PFS 36,48 ± 5,99 meseci (p = 0,015).

Zaključak: U iskustvu našeg centra parametri hemostaze, fibrinogen i D-dimer pokazali su značajnu korelaciju sa tokom bolesti.

STARENJE KAO MODULATOR PATOFIZIOLOGIJE MULTIPLE SKLEROZE

Jasmina Đuretić — Mon, 16 Mar 2026 07:30:37 +0100

Populacija starijih pacijenata sa multiplom sklerozom se značajno povećava, uključujući osobe sa kasnim (nakon 50. godine) i veoma kasnim (nakon 60. godine) početkom bolesti. Starenje moduliše imunski i nervni sistem, doprinoseći transformaciji kliničkog toka u progresivni obrazac i povećanju rizika za razvoj progresije bolesti nezavisno od relapsa (PIRA). Takođe, multipla skleroza sa početkom u kasnijem životnom dobu karakteriše se češćim progresivnim fenotipom, manjom pojavom inflamatornih relapsa i kraćim vremenom do ostvarivanja invaliditeta. Starenje imunskog sistema (imunosenescencija) dovodi do sužavanja raznovrsnosti T-ćelijskog receptorskog repertoara, promena u broju i funkciji CD4+ i CD8+ T-limfocita, kao i do disbalansa u odnosu efektorskih i regulatornih T-limfocita. Na nivou centralnog nervnog sistema starenje doprinosi neurodegeneraciji kroz povećanu degeneraciju oligodendrocita, disfunkciju mikroglije, akumulaciju gvožđa, oksidativni stres, disfunkciju mitohondrija i smanjenje neuroprotektivnih mehanizama. Smanjena proliferacija i diferencijacija neuralnih stem ćelija, kao i strukturne i funkcionalne promene glutamatnih receptora, prevashodno N-metil-D-aspartat receptora, dodatno kompromituju neuroprotektivne i reparativne mehanizme. Razumevanje interakcija starenja i patofizioloških mehanizama multiple skleroze ključno je za razvoj ciljanih terapijskih strategija za sve brojniju populaciju starijih pacijenata sa multiplom sklerozom. Cilj ovog rada je da, kroz integrativni pregled dostupne literature, sagleda ulogu procesa starenja u modulaciji ključnih patofizioloških mehanizama multiple skleroze.

HIRURŠKI TRETMAN RADIJACIJOM INDUKOVANOG OSTEOSARKOMA PREDNJEG ZIDA GRUDNOG KOŠA NAKON KARCINOMA DOJKE: PRIKAZ SLUČAJA

Mon, 26 Jan 2026 13:56:49 +0100

Uvod/Cilj: Radioterapija kod karcinoma dojke može retko da dovede do pojave radijacijom indukovanog osteosarkoma (RIOS), jako agresivnog maligniteta. Cilj ovog rada je da prikaže specifičan hirurški tretman i agresivnost ovog retkog malignog tumora.

Prikaz slučaja: Pacijentkinja stara 63 godine, primljena je na Odeljenje grudne hirurgije Vojnomedicinske akademije zbog velike egzulcerišuće sternalne mase sa secernacijom purulentnog sadržaja, koja je inicijalno pogrešno shvaćena kao recidiv 15 godina nakon tretmana karcinoma dojke, i anemije. Biopsijom je dokazan visoko gradusni osteosarkom na terenu prethodnog tretmana radioterapijom. Isključenjem metastatske bolesti, nakon neoadjuvantne hemioterapije, učinjena je resekcija sarkoma, sternuma i anteriornih delova, od III–VII rebara, uz pripadajuća meka tkiva zida grudnog koša. Rekonstrukcija zida grudnog koša je učinjena titanijumskim pločicama i klipsevima, kao i miokutanim režnjem najšireg leđnog mišića (lat. musculus latissimus dorsi). Usled pojave recidiva, učinjena je dodatna resekcija manubrijuma i anteriornih okrajaka II rebara, uz pripadajuća meka tkiva. Godinu dana nakon prve operacije, verifikovana je promena potkožja leve pektoralne regije, suspektna na recidiv, koja je odstranjena radi histopatološke verifikacije.

Zaključak: RIOS zida grudnog koša pokazuje agresivniji tok i lošiju prognozu od sporadičnih sarkoma, sa većom stopom recidiva uprkos širokoj resekciji, kao što je pokazano u ovom slučaju. Rekonstrukcija titanijumskim pločicama i klipsevima, nakon opsežne resekcije prednjeg grudnog zida, pruža izvodljivu rigidnu alternativu za uspostavljanje stabilnosti. Ovaj slučaj naglašava važnost prepoznavanja RIOS-a kao retke, ali ozbiljne kasne komplikacije radioterapije karcinoma dojke, te ističe složenost i specifičnost hirurškog lečenja i rekonstrukcije neophodnih za optimalne ishode.

FRAKTURA PENISA UDRUŽENA SA POVREDOM URETRE – PRIKAZ SLUČAJA

Mon, 23 Mar 2026 10:50:51 +0100

Uvod: Fraktura penisa predstavlja retko urgentno urološko stanje koje nastaje tokom povrede penisa u erekciji, najčešće tokom seksualnog odnosa. U 10%-21% slučajeva, fraktura penisa je udružena sa povredom uretre. Dijagnoza se najčešće postavlja kliničkim pregledom, ali su dopunske dijagnostičke metode korisne u proceni mesta rupture kavernoznih tela i otkrivanju povrede uretre. Ovo urgentno stanje zahteva hitno hirurško zbrinjavanje jer je odlaganje povezano sa lošijim ishodima.

Prikaz slučaja: Muškarac star 43 godine javio se u Urgentni centar Univerzitetskog kliničkog centra Srbije, zbog povrede penisa u erekciji tokom seksualnog odnosa, sa anamnestičkim podacima da je osetio bol i čuo zvuk „pucanja”, nakon čega je došlo do nagle detumescencije penisa i pojave hematoma penisa, kao i pojave krvi tokom mokrenja. Kliničkim pregledom uspostavljena je sumnja na frakturu penisa. Ultrazvučnim pregledom je utvrđena ruptura tunike albuginee (lat. tunica albuginea) desnog kavernoznog tela, a retrogradnom uretrocistografijom utvrđena je ruptura penilne uretre. Pacijent je iste večeri operisan. Kao hirurški pristup, primenjena je središnja penoskrotalna incizija, zatim je učinjena sutura desnog kavernoznog tela i penilne uretre preko nežno plasiranog urinarnog katetera. Postoperativni tok je bio uredan. Pacijent je na kontrolnim pregledima naveo uredne erekcije, uredno mokrenje i zadovoljstvo izgledom penisa.

Zaključak: Fraktura penisa je retko urgentno urološko stanje, relativno retko udruženo sa lezijom uretre. Prikaz našeg slučaja ukazuje na značaj inicijalne ultrazvučne i radiografske dijagnostike. U slučaju kada je mesto povrede preoperativno prisutno, ventralna penoskrotalna incizija može biti pogodan hirurški pristup. Pravovremeno prepoznavanje i hirurško lečenje frakture penisa udružene sa lezijom uretre daje odlične funkcionalne rezultate.

FORMIRANJE ARTERIOVENSKE FISTULE U AKSILARNOM BLOKU I SEDACIJI KOD DETETA SA TERMINALNOM BUBREŽNOM INSUFICIJENCIJOM – PRIKAZ SLUČAJA

Lazar Jakšić, Emil Bosinci, Velja Milačić — Sat, 21 Mar 2026 07:34:11 +0100

Uvod/Cilj: Formiranje arteriovenske (AV) fistule predstavlja zlatni standard vaskularnog pristupa za hemodijalizu. Kod odraslih, primenom blokova brahijalnog pleksusa (BBP) za formiranje podlakatne AV fistule obezbeđujemo ne samo adekvatnu analgeziju već i pozitivno dejstvo na primarnu patentnost fistule. Takođe, usled ostvarenih uslova hirurške anestezije, intervenciju je moguće obaviti u uslovima proceduralne sedacije.

Prikaz slučaja: Pacijentkinja stara 12 godina primljena je zbog formiranja AV fistule radi izvođenja hemodijalize, a zbog terminalne bubrežne insuficijencije. Kifoskolioza torakalnog dela kičmenog stuba kao i kratak vrat ograničene pokretljivosti, te niski rast pacijentkinje, upućivali su na moguću otežanu intubaciju. Uprkos nedavno preležanoj infekciji gornjih disajnih puteva, koja je budila sumnju na njihovu pojačanu osetljivost, doneta je odluka o potrebi za hirurškim lečenjem. Odlučili smo se za aksilarni BBP u uslovima proceduralne sedacije. Primenjeno je osnovno praćenje vitalnih funkcija i data je kiseonička potpora od 3 l/min, putem maske. Blok je izveden pod kontrolom ultrazvuka, primenom 8 ml 0,5% levobupivakaina (1,4 mg/kg) i 5 ml 2% lidokaina (3,33 mg/kg). Tokom intervencije u trajanju od 100 minuta, pacijentkinja je bila u potpunosti hemodinamski i respiratorno stabilna, neometanog spontanog disanja. Buđenje je proteklo bez komplikacija, nakon čega je pacijentkinja upućena na odeljenje gde je analgezija održavana acetaminofenom, po potrebi. Ukupna perioperativna potrošnja opioida svedena je na uvodnu dozu fentanila od 0,83 μg/kg.

Zaključak: U ovom pedijatrijskom slučaju, aksilarni BBP obezbedio je adekvatnu analgeziju uz minimalnu upotrebu opioida prilikom formiranja AV fistule, kao i izbegavanje očekivane otežane intubacije. Neophodno je imati na umu maksimalne dozvoljene doze lokalnih anestetika, specifičnosti njihove primene kod dece sa komorbiditetima, kao i moguće komplikacije, među kojima je najznačajnija sistemska toksičnost lokalnih anestetika.

PERIBULBARNA ANESTEZIJA UZ CILJANU INTRAVENSKU ANALGOSEDACIJU ESKETAMINOM TOKOM ENUKLEACIJE: SAVREMENI REVIJALNI PRIKAZ

Margita Lučić, Dolika D. Vasović — Sun, 08 Mar 2026 22:22:00 +0100

Uvod: Enukleacija je invazivna oftalmološka procedura praćena izraženim nociceptivnim i refleksnim stimulusom, što predstavlja značajan anesteziološki izazov, naročito kod starijih i komorbidnih pacijenata. Savremeni anesteziološki trendovi sve više favorizuju primenu regionalne anestezije u kombinaciji sa ciljanom analgosedacijom kao bezbedniju alternativu opštoj anesteziji.

Cilj: Prikazati savremene koncepte primene peribulbarne anestezije u kombinaciji sa ciljanom intravenskom analgosedacijom esketaminom tokom enukleacije, sa posebnim osvrtom na hemodinamsku stabilnost, prevenciju okulokardijalnog refleksa, kontrolu perioperativnog bola, postoperativnu mučninu i povraćanje, kao i mogućnost uklapanja ove tehnike u principe jednodnevne hirurgije.

Metod: U radu je sprovedena narativna analiza dostupne savremene literature iz oblasti oftalmološke i regionalne anestezije, sa fokusom na farmakološka svojstva esketamina, mehanizme dejstva peribulbarnog bloka i kliničke aspekte njihove kombinovane primene tokom enukleacije.

Zaključak: Peribulbarna anestezija u kombinaciji sa esketaminom vođenom ciljanom analgosedacijom predstavlja bezbedan i efikasan savremeni anesteziološki pristup za izvođenje enukleacije, naročito kod starije i komorbidne populacije. Ovaj pristup omogućava stabilnu hemodinamiku, očuvano spontano disanje, adekvatnu kontrolu bola, nisku incidencu postoperativne mučnine i povraćanja i brz funkcionalni oporavak, uz mogućnost primene u okviru jednodnevne hirurgije.